Mislila sam da bi prva trudnoća trebalo da bude prijatno i radosno iskustvo. Zamišljala sam kako ću da pozovem majku, kažem joj da imam lijepe vijesti i da jedva čekam da se porodim. Nije mi padalo na pamet da ću morati da idem na abortus.
Trebalo je da budem udata, imam diplomu i 30 godina. Umjesto toga radila sam u butiku, imala sam samo 19 godina i zatrudnjela sam heroinskim zavisnikom koga sam poznavala dva mjeseca. Kada sam mu saopštila da sam trudna, rekao mi je da trenutno nije spreman da postane roditelj.
Nisam imala novac, ostalo mi je 50 dolara, a za abortiranje mi je bilo potrebno 415 dolara. Nisam znala šta da radim. Iz očaja sam pozvala mamu. Odmah je vidjela da nešto nije u redu.
- Trudna je, zar ne? - čula sam glas oca u pozadini.
Samo sam šutjela. Krenule su mi suze i počela sam da se izvinjavam.
- Bilo koju odluku da doneseš, biće loše za tebe, ali ako odlučiš da zadržiš dijete, možeš ovde da ga dovedeš i mi ćemo ti pomoći da ga podigneš.
- Ne mama, neću je zadržati - odgovorila sam joj.
Znala sam da je mamima ponuda bila formalnost. U ostalom ko bi voljeo da joj dijete napusti fakultet i vrati se kući kako bi odgajalo dijete.
Nekoliko dana kasnije dobila sam ček od kuće i otišla u kliniku.
Narednih nekoliko godina sanjala sam babe, imala sam skoro identičam san: Kako ubijam bebu ili ih imam pa ih izgubim... Potiskivala sam neprijatne emocije, trudila sam se da budem dobro, ali su mi se razne misli vrzmale po glavi. Iako nisam vjerovale u takve stvari, padalo mi je na pamet da li ću gorjeti u paklu.
Imala sam život koji sam željela kada sam donijela odluku da ne zadržim bebu. Na papiru sam živjela lagodno, imala platu, koristila kredinte kartice, išla u kupovinu, ali nisam bila ispunjena.
Probala sam razne načine, čak i išla na meditaciju kako bi sav bol i tuga nestali. Zahvaljujući Internetu sa 25 godina sam saznala da postoji čitav svijet udruženje i mladih žena, koje su imali slična iskustva. Ovo mi je zaista pomoglo. Shvatila sam da svako na svoj način prebrodi ovu krizu. Voljela bih da sam bila spremna na duševnu patnju, koju sam doživjela nakon intervencije.
Osetila sam zahvalnost i olakšanje poslje abortiranja, ali i veliki strah. Ako se odlučite na prekid trudnoće, veoma je važno da razgovarate o tome, čak iako se plašite. Pričajte o svojim strahovima, snovima, ako ne možete sebi da priznate, podijelite to sa drugima. Najbolje će vas razumeti oni koji su prošlo kroz sve to.
